Moj Prvi Rafting - Lim 21-22 maj 2011

OBAVEŠTENJE: Svi likovi i događaji pomenuti u ovom tekstu itekako imaju veze sa stvarnim likovima i događajima, jedino što su predstavljani na krajnje subjektivan način.

Begin from the beginning, što bi rekli na časovima engleskog. Mene je u klub uveo Miloš, drug sa joge, a sve zato što smo jednom prilikom 20-ak dana ranije, pričali o tome tj. on se hvalio jednim takvim vikendom za 1.maj, a ja kao neko ko voli svašta da proba morala sam i ovo.
Iz Beograda je krenulo nas 5, u petak uvece 21. maja. Ja sam krenula sa Milošem i Buckom sa sajma oko pola 9 gde smo se našli, i prva stanica nam je bila u Sremčici kod Dečkonje da pokupimo čamac. Kad smo krenuli od Dečkonje put Crne Gore imala sam tu čast i zadovoljstvo da Milošu i Bucku pokažem u svetu čuveni Ajfelov toranj iz Sremčice. A u pitanju je manja verzija Ajfelovog tornja sagrađena u dvorištu ispred kuće.
U drugim kolima su negde u isto vreme krenuli Jokić i njegov brat, kojima se kasnije u Čačku pridružio i Čačak (a kako bih ga drugačije i zvala). Pošto smo mi krenuli ranije, a nismo znali put skroz do Novšića, sela na Limu gde smo imali konak kod Jokića, stali smo u kafani pored puta, a nedaleko od srpsko-crnogorske granice da sačekamo drugare. Bucko je pričajući preko telefona sa Jokićem rekao da ga čekamo u kafani ”Barski biser” (gde sam ja onako mrtva umorna krenula da zamišljam nekakav biser koji džedži u jednoj od onih blatnjavih, kišnih bara) ali se kafana u stvari zove ”Ibarski biser”. I Bucko je očigledno bio obnevideo od umora i kasnog sata. Tu sam upoznala i ostatak ekipe sa kojom ću se spuštati naredna dva dana.
Negde u zoru smo stigli u selo, razmileli se po sobama, zavukli u svoje vreće i zaspali.
Ja sam se, pre svega od predstojećeg uzbuđenja, probudila već oko 8-8.30. Negde u to doba budan je i Bucko i prevrće se u krevetu jer spava k’o Ajnštajn po par sati dnevno, a Jokić uzima štap za pecanje i odlazi da šmekne ribe (pošto ni jednu nije upecao) i osmotri reku gde ćemo se spuštati.
Konačno oko pola 10, 10 ustaju svi, neko baulja za kafom, neko za wc-om, a neko za doručkom. Jako polako dolazimo sebi, opremamo se i krećemo na reku.
E tu već mene počinje da hvata frka, i vreme je da nešto kažem i o tome. Naime, ja sam pre nekih 12 godina objavila rat nečemu što sam sama okarakterisala kao ”fobiju od vode”, tj. konkretno davljenja. E sad, pošto što je to za sada jedina stvar koje se ja stvarno plašim, a kako kaže jedna od naših prostijih ali samim tim i istinitijh izreka: ”Plaši se ovna, plaši se go.na, a kada ćeš živeti?” ja sam tako odlučila da živim! U početku mi je adrenalin skakao od samog plivanja u bazenu koji je dublji od 1.70m, pa je onda došlo na red ronjenje, pa i rafting. I Miloš sve to zna ali mi je, i na tome mu hvala, kad sam ga pitala kakav je Lim, rekao da je Lim opušten, da nije nista strašno i da ce mi se svideti. Tako da sam ja krenula u ubeđenju da cu se spuštati niz potočić, šta li… ali bar nisam krenula dodatno uplašena težinom spusta niz limske bukove.

I tako eto nas na ži-pla na Limu, momci pumpaju čamac, izvlače opremu, oblače se i tu mi Čačak podvikne da se i je oblačim i da ne čekam. Međutim, koliko sam se oduzela uspela sam samo da obučem donji deo odela i ”čizmice”, za jaknu i kacigu mi je trebala asistencija posto ja nisam znala ”gde udaram”. Tu sledi ubrzani kurs veslanja, i saveti da ne paničim i kako da se ponašam ako se nađem u vodi (moja najveća noćna mora – samo da se ne nađem sama u vodi).
I krenuli smo! Prvo smo malo proveslali tu po mirnijoj vodi da ja probam da pohvatam tehniku veslanja i onda pustili da nas voda nosi. Bilo je “čupavo” na tom gornjem toku Lima od Plava do Andrijevice. Kažu momci, promenio se tok nakon velikih zimskih poplava mnogo je širi Lim sada, ali i dalje sa nekim ozbiljnim bukovima. Prvo ispadanje iz čamca je overio Čačak, na mestu koje smo mi na sledećoj limskoj akciji nazvali ”Đurin buk”. A kasnije kod jednog većeg buka, na mestu koje lokalci zovu, ”kod Koljine kuće” su ispali svi sem mene i Miloša, koji smo i sedeli na sredini čamca pa je tu cimanje malo manje. A i moj strah od ispadanja je bio takav da verovatno ne bih ispala pa sve da nas je neko izvrnuo naopačke i tresao. Jokići su ispali delimično pa su mogli odmah da se vrate u čamac, a Čačka i Bucka smo pokupili usput. Miloš je sve to ipratio flegmanski, pogledom kao da je npr. proleteo leptirić.
Odmah posle tog ispadanja smo napravili pauzu da dođemo do daha i sumiramo utiske, i nakon 15-stak minuta smo nastavili dalje. Posle ovoga je bio jos jedan veći buk, koji lokalci zovu Šoškića vir, a izgleda fenomenalno, kao niz od dva manja vodopada. Voda bistra i penušava, a kako mu prilaziš jedino što vidiš jeste da Lim više ne vidiš i čuješ hučanje vode, što obećava nekakav pad. I onda tako prilaziš polako, uzbuđenje raste, spremaš se, a ne znaš još za šta.
A onda smo lepo nastavili dalje rekom, ponekad poneki buk, ali dovoljno i tako sve do Murine.
I tu se završio naš spust za taj dan negde oko 15-16 časova. Presvukli smo se i deo nas je ostao tu sa čamcem, a ostali su otišli po drugi auto koji je ostao na mesu ulaska u reku i da kupe nešto za klopu. Ljudi ako budete nekad tamo morate da jedete nešto što se zove sudžuk, nekakva super kobaja sa roštilja.
Kad smo stigli kući i klopali, Miloš je legao da uhvati malo svog beauty sleep-a, a svi ostali smo se zaputili u potragu za vrelom Savino oko, tj. Okom Skakavice blizu Albanske granice. Donekle se moglo kolima, a posle smo nastavili peške i išli i išli, Boga mi dugo.Toliko dugo da su se nisu izdvojili ovi brži od sporijih, tj. Jokić i Čačak su odmakli meni, Bucku i Jokićevom bratu. I šetajući tuda, nesigurni da nismo možda već prešli u Albaniju, a da nismo bili ni svesni, nas troje (kao i Jokić i Čačak pre nas) sretnemo nekog matorog Albanca koji nam se javio rekavši nešto na albanskom, a mi kao da smo se dogovorili i u isti glas, praveći se da smo ”njegovi” promrmljamo pozdrav, koji je zvučao kao njegov, ali ništa više od toga. Kao u onom vicu: ”Ja sam zaboravio rezultat ali sam zapamtio melodiju.”
Onda sretnemo Čačka i Jokića koji su se vraćali, rekavši da od Oka nema ni trepavice, i tako se mi posle tolikog šetanja, ali kroz nestvarno lepu prirodu, okruženi Prokletijama, vratimo do kola i do ponornice koju ovom prilikom nismo uspeli baš dobro da osmotrimo zbog mraka koji je već pao, ali više o tome u sledećem izveštaju sa Lima.
Posle takvog spusta i planinarenja spavanjac, jer sutradan treba poraniti, spremiti se pa pravac da budemo Tifran na Tifranu.
I bi tako, otisli smo do Berana, gde smo se spremili i usli u vodu kod Talumskog mosta ali ovoga puta bez Jokićevog brata kojeg smo opremili kamerom i foto-aparatom da ovekoveči naš prolazak kroz Tifran. Tu sam se ja malo zabrinula zašto je on odustao i da li je i meni bilo pametnije da to uradim, ali već sam bila u čamcu i nije bilo predomišljanja. I onda je prvo išao Mali Tifran, koji bez obzira na ime nije uopšte naivan, pogotovo, što nam je čamac napunio do vrha vodom. Tu smo odmah uhvatili neku uvalicu gde smo se parkirali dok momci izvide Veliki Tifran. Vratili su se sa izgleda jasnim planom kako ćemo. Prvo smo krenuli malo ka desnoj obali da obiđemo neku kamenčinu, pa odmah jako vesljanje levo da izbegnemo stenu koja štrči iz sredine reke, i odmah posle toga opet jako veslanje ka desnoj obali. Meni je tu, kada se sve završilo, a apropo Miloševog ranijeg uveravanja kako Lim nije strašan, prošlo kroz glavu: ”Ako je ovo opuštena reka, kakve li su onda one stašne. Te strašne onda neću ni da isprobavam.” E pa taj buk je bio strašan što sam tek posle saznala, i srećom da je bilo tek posle, jer posle, strah više nema moć.
Kad smo izašli, kod kafane "Tifran" gde smo malo odmorili, pojeli i popili pa nastavili put, ali kako su Jokići i Čačak otišli pre nas, mi nismo obratili pažnju da su oni otišli nazad ka Beranu, pa ka granici već smo krenuli suprotnim putem. Srećom pa je Miloš nosio ”Pametne naočare” i posle nekih pola sata primetio da idemo pogrešnim putem, pa smo se vratili, jer je bio dogovor da se sa ostalim Tifrančićima nađemo ponovo pod Magličem, u kafani.

Posle klope u kafani, poslednja akcija ”moje ekipe” je bila da se popnemo do tvrđave, jer ja nikad tamo nisam bila. I iskreno vredelo je penjati se nakon tako uzbudljivog i napornog vikenda, jer je tvrđava stvarno sjajna! I onda nazad za Beograd u koji smo stigli oko 1 noću. Rafting je završen, rafteri ”se tužno vraćaju kući, ponosni, neustrašivi, ali ne bez gubitaka, ne bez rana i ne bez ulova”!

Ana Obradović

FOTOGRAFIJE