U subotu rano ujutru...oko pola šest smo krenuli iz Čačka...nas petoro. Pravac Durmitor...preko Đurđevića Tare, Žabljaka pa sve do kanjona Nevidio. Vreme nam je bilo oblačno, bez padavina ali sa velikom verovatnoćom da će ih biti. Stigli smo pred kanjon, svako sa svojim mislima i svi pod utiskom događaja od prethodnog vikenda. Na parkingu ispred kanjona nas je sačekalo "očekivano iznenađenje" :-). Dvoje inspektora turizma, jedan službenik što naplaćuje turističku taksu i jedan policajac. Zbog svih okolnosti i komplikacija koje su u poslednjih mesec dana bile u kanjonu Nevidio, a sve zahvaljujući jednom neposobnom, neodgovornom i bahatom vodiču iz jednog beogradskog planinarskog društva, opština Plužine je uvela pravilnik o prolasku kroz kanjon. Taj pravilnik omogućava samo nekolicini lokalnih vodiča, sa posebnim sertifikatom koji opština Plužine izdaje, da vode grupe ljudi kroz kanjon. Taj sertifikat se čeka minimum sedam dana, ne znam koliko košta, ne znam na osnovu čega se izdaje i ne znam da li strani državljani uopšte i mogu da ga dobiju. Suština je da se kroz kanjon više ne može prolaziti opušteno kao što je moglo do sada. Plaća se turistička taksa od jedan euro po čoveku, što i nije iznenađujuće i uobičajeno je u Crnoj Gori (na Tari se isto plaća ta taksa). Nas petoro smo se našli baš u nezgodnoj situaciji...došli smo da prođemo kanjonom a bez sertifikata ili licence ne postoji šansa da se prođe. Kroz razgovor sa turističkim inspektorom sam saznao da se kroz kanjon individualno može proći ali samo ti lokalni vodiči mogu da povedu grupu za koju odgovaraju. Posle petnaestominutnog ubeđivanja da smo svi mi članovi istog kluba, da nismo komercijalno orjentisani, da smo već više puta prošli kanjonom i da niko nikoga ne vodi već jednostavno idemo zajedno, uspeli smo da ih ubedimo da nam dozvole prolazak kroz kanjon. To me je navelo na pomisao da svaki naredni put kada krenem u kanjon, ponesem člansku kartu sportskog udruženja Tifran ili legitimaciju. I to preporučujem svakome ko bude planirao da ide kroz kanjon. Posle te birokratske zavrzlame krenuli smo kroz kanjon... Komarnica nije bila velika...vodostaj ispod granice merljivosti...vodostaj koji je uobičajen za ovu reku i vodostaj koji smo najčešće i imali u svim pređašnjim prolascima kroz kanjon. Jednom je bio vodostaj veći prošle godine, ali to nije bitno uticalo na prolazak. Od nas petoro samo Radiša nije bio u kanjonu ranije. Moram priznati da sam malo strepeo kako ćemo proći obzirom na neslavni prolazak prošlonedeljne grupe. Ljudi...kanjon je prelep!!! Prošli smo ga nas petoro, uz dve-tri pauze, bez žurbe i trčanja, uz sve skokove i bez korišćenja užeta ( sem na jednom mestu gde nam je uže bilo samo sigurnosno) za dva sata i deset minut! Opušteno! Bilo nam je žao što kanjon nije duži. Na pola puta počela je i kiša da pada ali nam to nije ni najmanje smetalo. Hladnoću nismo ni osetili! Imali smo dobru opremu i kretali smo se...i to je dobitna kombinacija. Kvalitetna oprema i kretanje i kanjon može da prođe i dete!