Kanjon Nevidio

Drugovi Tifranci…još jedna lepa akcija je iza nas!

U subotu 22.09.2012. godine, nas petoro odvažnih smo seli u auto I preko Užica, Nove Varoši, Prijepolja, Đurđevića Tare, Pljevalja došli na Žabljak. E tu smo popili kaficu, malo porazgovarali sa meštanima I lokalnim vodičima raftera koji sun nam preneli svoje utiske o kanjonu Nevidio. To je zvučalo otprilike ovako : “ Zar na ovu zimu I ladnoću da idete tamo? Ču jadan, da znate samo da je tamo ‘ladno …a đe vam je vodič? Vi ste vodiči?! A kako ste vodiči ako nikada niste prošli tuda?...” Sve u svemu, nisu uspeli da nas obeshrabre ali su nam stavili do znanja da je neophodna opreznost i dobra odela za prolazak kroz kanjon. Nedaleko od Žabljaka, sedam-osam kilometara dalje, došli smo do polazne tačke. Sam pogled na ulaz u kanjon uliva strahopoštovanje za ovaj dragulj prirode. Obučeni u neoprenska odela, sa rancem na leđima, kamerom na glavi I kanapom preko ramena hrabro smo krenuli rekom Komarnicom kroz kanjon. Na samom početku se odmah osetilo koliko je niža temperatura I vode I vazduha u kanjonu.

Sada na red dolazi opisivanje neverovatne prirodne retkosti I lepote, subjektivni utisci svakoga od nas, isprepletanost boja I oblika…sve ono što ovaj kanjon krasi I po čemu je poznat. Preskočiću verbalno opisivanje viđenog I doživljenog, nadam se da će većina vas imati priliku da prođe kanjon I da će te sami videti I doživeti sve ono što smo mi! Kanjon je zahtevan ali je prohodan. Postoje par mesta na kojima treba malo vise vremena I spretnosti da se prođe, par mesta sa kojih treba skočiti sa visine od dva do pet metara u jezerce koje je uvek dovoljne dubine. Ono što je bitno je da ne treba puno odugovlačiti I gnjaviti kroz kanjon. Temperature je niska I bez obzira na odelo, telo se hladi I opasnost od hipotermije je realna. Mi smo napravili jednu pauzu u drugoj trećini kanjona I nakon dva ipo sata stigli do izlaza. Odatle vodi jedna jako strma I duga šumsko-planinska staza do asvaltnog puta kojim se pešači još jedno kilometar-dva do početne tačke, dnosno do parkiranog automobila. Tu smo sreli I drugare alpiniste iz kluba “Avantura” I gledali smo njihovo spuštanje sa mosta koji je tridesetak metara nad samim ulazom u kanjon. Posle toga je sledilo presvlačenje, spakivanje opreme, sendviči, sređivanje utisaka I pun nazad.

Za ovu godinu verujem da je kasno ponoviti ovu akciju ali naredne godine bih ovu destinaciju uvrstio “pod obavezno”! Toliko od mene o ovoj akciji a o drugim temama pišem u narednom javljanju.

Dragan Sretenović