Drinska regata u Bajinoj Bašti je bila vašar, ekipa na čamcima – pristojna, sve ok. Trebalo bi da nas bude više za sledeće regate, jer smo iz kluba bili samo Petar, Dragan I ja, I propisno se namučili sa oko 25 ljudi posle regate pri pakovanju čamaca i opreme, posebno Dragan koji je pored svega razvozio ljude na potezu Perućac-Rogačica od 25 km kroz najveću moguću gužvu.
Na Neretvu smo otišli pojačani sa Brunom koji je kampovao na Boračkom jezeru u periodu od 1980-1988 i sada znam zašto jer dok kucam ovo poželeo bih da se okupam na Boračkom jezeru.
Neretva – prelep kanjon, čista reka, čista okolina, nekoliko ne mnogo opasnih bukova gde je najpoznatiji Džajića buk (pitao sam, Pižonov i Piksijev buk ne postoje) gde se reka sužava na oko 3 m širine I dugačak je oko 20-30 m. Reka je svuda plovna, za 25 km nismo nigde zapeli ni zakačili sa čamcem.
Po izgledu dosta liči na Taru, malo je manja i sa manjim brojem bukova.
Na startu su nas neprijatno iznenadili sa nekom eko-ribolovačkom taksom od 40 evra po čamcu, koja se odnosi za sve raft-čamce koji nisu sa teritorije Konjica, I koju su uveli ove godine. Ipak smo uspeli da se dogovorimo da nam pišu 10 evra (cena za kajak) i da nas čuvar preveze od Konjica do starta za nekih 15 evra čime nam je dosta olakšao mrcvarenje oko prebacivanja automobila (btw, išli smo sa 2 auta, ali definitivno treba ići sa prevoznikom jer smo ja I Dragan koji smo vozili prešli preko 1000 km za vikend + mlaćenje po čamcima I vodi = sve samo ne uživanje).
Gledao sam I ribolovčevo blokče u kome upisuje uplate klubova, pre par nedelja su Mlađa I Trekeri platili 80 evra za 2 čamca tako da nismo loše prošli. Ipak treba računati kada se ide tamo da treba da se plati ta cena.
Ima dosta rafting-kampova, jedan od njih je Hitko-raft koji je po meni bolji I uređeniji od svih kampova na Tari koje sam video. U nedelju je išlo oko 15 čamaca, ali očekuju kad prođe Ramazan da će ih biti mnogo više.
Ljudi su pristojni, uslužni I ljubazni. Dobar je bio čovek iz restorana "Bijela" koji je insistirao da parkiramo kola kod njega da ih niko ne bi dirao.
Osim eko-riblje takse imali smo sitnije neprijatnosti vezano za saobraćajne kazne koje smo više puta morali da plaćamo (autoput se ograničenjem od 60 kmh) i za razbijeno staklo, ukradene stvari, 2 ranca, dokumenta i telefone iz Draganovog auta u centru Sarajeva, i to dok smo uživali u ćevapima na Baščaršiji. Čovek iz "Bijele" kao da je bio vidovit.
Sve u svemu, vredi da se ide, ali pre svega na Boračko jezero i to na više dana.
Dušan Jokić